Vesti

PODZEMNI REBUS

Marin Krešić

Kanađani su razvili posebnu umetnost urbanizacije podzemlja. Oštra klima i visok standard saobraćajne infrastrukture doveli su do dosetke da se dobar deo gradskih funkcija spusti pod zemlju, čime se izbegavaju i smrznut nos i sukob pešaka i vozila. Veći svetski gradovi uglavnom već imaju dugu mrežu linija podzemne železnice i metroa, dobro opremljenu, pa se neretko na nekom od izukrštanih nivoa naiđe na muzej, veliki prodajni centar ili bar kioske sa brzom hranom. Neki od uobraženijih alpskih gradića zimi greju ulice, kad već nemaju drugog načina da razbiju dosadu koja izbija iz reda, mira i izglancane kitnjaste tišine.

Teoretičari i istraživači vole da iznenade računicom koja dokazuje da vrednost opreme, infrastrukture, raznih cevi i objekata ispod grada često znatno premašuje vrednost svih kuća, ulica i opreme iz vidljivog, nadzemnog dela urbanog meteža. Progresivno, uporedo s rastom grada, raste potreba za novim ulaganjima u njegov prateći, nevidljivi deo, u gradsko podzemlje. Kao kod sante leda, kojoj dve trećine zapremine plovi ispod površine, u gradovima hiljade milijardi tona, kubika, metara, dolara i milja ostaje dole i samo retki među nama su svesni njihovog postojanja. Zbog toga se, kao i sve drugo na svetu, i gradovi ukazuju samo svojim vidljivim delom, kao varkom, iluzijom, trenutnim bljeskom, kulisom.
Kod nas je malo drugačije. Pošto smo još uvek siromašno društvo, naši gradovi su slabije opremljeni i jednostavniji. O visokim tehnologijama još samo pričamo – ni otpadne vode još ne prečišćavamo, a Beograđani se neće skoro provozati metroom. Vrednost naših podzemnih fondova je zbog toga srazmerno manja i naši gradovi mnogo više jesu ono što se i vidi.

Međutim, šta god da je ispod nas, niko ne bi mogao tačno da prebroji, a kamoli da mu izračuna vrednost. Retko koji grad ima tačne podatke o cevima i mrežama pod zemljom, stare karte su se zagubile u ratu, razvukle po arhivama, nove nisu pravljene, projekti su u toku gradnje menjani, snimci nove infrastrukture tek su ponegde urađeni… Radeći planove po raznim mestima, dešavalo mi se da moram pozivom da uznemiravam davno penzionisanog poštara koji je na odmoru i peca, jer se jedini seća gde su polagani telefonski kablovi. Zbog toga ne začuđuju česte vesti da su prilikom radova u toj i toj ulici prekinuti neki glavni kabl, cev ili dovod, zbog čega pola grada ostane bez struje ili vode, a svi se iskreno čude otkud oni baš tu.
Ispod nas teče, struji, prepliće se i vrluda, nekontrolisanim pravcima, nepoznata količina vode struje, cevi, kanala, glista, špijuna, impulsa, tunela, kanalizacije, žica, kamenojedaca i krokodila, koja se tek povremeno pojavljuje u vidu gejzira, barice, utonulog asfalta ili braonkaste vode iz slavine. Verovatno se kod nas u dogledno vreme neće pojaviti pojedinačni merači potrošnje vode ili grejanja, jer tada niko ne bi znao šta da radi sa gubicima koje u podzemnim lavirintima više niko ne može da dešifruje i dovede u red. Meni zvuči čudno da bi ta podzemna tajna mogla da se razreši. Ne verujem ni da iko iskreno želi da ostvari veliki projekat snimanja stanja u podzemlju, koji su pod svim upravama u prazno najavljivali državni geodeti i katastar.

Čini mi se da bi to bilo i u neskladu s prirodom otuđene vlasti. Autokratski režim u narod ugrađuje nejasno osećanje da, iako smo siromašni i propadamo, u sebi nosimo nešto duboko i nemerljivo, a samo zbog raznih nepravednih okolnosti i nerazumevanja sveta to ne možemo nikad da iskažemo. Pošto ne možemo da se izborimo sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, ostaje nam samo da se veselimo i glumimo da nam je dobro.
Tome služe i sve nakaze i karikature gradnje, od zastrašujuće štetočine Beograda na vodi, do basnoslovno skupe stene za penjanje, nepotrebne žičare, besmislenih kula, ulica koje se prekidaju i jarbola do neba. Umesto parkova i drvoreda nikli su beton i asfalt, kičerajska urbana oprema, gigantske kvazi pešačke zone i kada fontane koje pevaju. A dok se opsednuti narod veseli i, iako je izložen svim mogućim zagađenjima, divi lažnom bogatstvu, zgodna je prilika da se krišom i opljačka, što kroz takse i kazne za sve i svašta, što krađom iz gradskog budžeta kroz naduvane cene traljavih rekonstrukcija poverenih drugarima preko lažnih tendera.

Kad se uzurpatori oteraju sa vlasti, uslediće težak posao, razrešenja i popravke zapetljanog rebusa, ali i osvešćivanje omađijanih građana, ne bi li shvatili da je važniji kvalitet iznutra nego lažni sjaj spolja.

Marin Krešić, predsednik Resornog odbora za urbanizam