Vesti

Savski most

Jezik moći

Nemački Stari savski most

Stari savski most u Beogradu su podigli Nemci za vreme okupacije tokom 1942. godine, pošto je Most kralja Aleksandra Prvog srušen u aprilskom bombardovanju, 1941.

Tokom rata je nosio naziv Princ Eugen, a Beograđani su ga nakon oslobođenja nazvali Nemački most. Prema podacima sa Wikipedije, projektovala ga je i izgradila nemačka firma iz Dortmunda. Dužine je oko 430m, raspon između dva glavna stuba iznosi 157m, a njegova metalna lučna konstrukcija predstavlja prepoznatljiv element vizuelnog identiteta i sastavni deo današnjeg lika Beograda.

Savski most
Nemački Stari savski most

Tokom rata, most je oštećen u bombardovanjima, a od miniranja i rušenja koje su planirali nemački nacisti 20. oktobra 1944. godine spasao ga je beogradski učitelj, Miladin Zarić (1889–1976). Prema njegovom svedočenju, želeo je da se osveti za stotinu streljanih ljudi u Kosjeriću, među kojima su bili i njegovi đaci, vojnici i susedi. Svoju osvetu nije sproveo ubijanjem nacista, već smelom akcijom spasavanja miniranog Starog savskog mosta. Više od mesec dana je posmatrao kako Nemci postavljaju eksploziv, proučavao kuda idu kablovi i na koji način su mine spojene sa detonatorom. Kad je kucnuo čas, pedesetpetogodišnji učitelj je istrčao iz podruma svoje zgrade u Karađorđevoj 69 i između tri vojske – Nemaca koji su se povlačili, partizana, i crvenoarmejaca koji su nadirali – presekao provodnike i tako spasao most od rušenja.

Na predlog Josipa Broza Tita, Zarić je 18. decembra 1944. godine odlikovan Ordenom za hrabrost. Nosio je i brojna odlikovanja za zasluge u Prvom i Balkanskim ratovima – zlatni i srebrni Orden za hrabrost „Miloš Obilić”, Krst kralja Petra I od 1913. godine i „Albansku spomenicu”. Za smelo spasavanje mosta dobio je ruska i bugarska odlikovanja. Osamdesetih godina prošlog veka je pokrenuta inicijativa da Stari savski most ponese ime ovog Beograđanina, koji je za života njime često šetao. Ipak, most koji spaja dve obale Save i dalje ima isti naziv, a Miladin Zarić je, po odluci Skupštine grada, dobio 1990. g. ulicu u Borči, daleko od dela Beograda u kome je živeo i od mosta koji je sačuvao.

Novi Stari savski most

Most je nakon Drugog svetskog rata u više navrata popravljan i obnavljan, a jedna od najvažnijih rekonstrukcija vršena je radi postavljanja tramvajskih šina za linije ka Novom Beogradu, 1984. Od tada ima po jednu traku za drumska vozila koje u isto vreme koriste i tramvaji. Poslednja rekonstrukcija, iako nije potpuno završena, trajala je od oktobra 2007. do aprila 2008. kada je postavljeno dekorativno osvetljenje, a kolovozne trake na samom mostu i nekim prilazima proširene.

Sakrivena i umotana u oblande, doneta je odluka da se ovaj most sruši a na njegovom mestu napravi novi! Ko još normalan danas ruši mostove?

Niko ne spori da treba izgraditi nov, moderan, siguran i u svakom pogledu funkcionalan most, ali to ne znači da stari mora da bude srušen!

Svakome je, pa i detetu, jasno da je bolje imati dva mosta nego jedan.

A zna i početnik u struci da je mnogo skuplje i komplikovanije rušiti most nego ga zadržati!

Zna sve to i običan svet.

Prema anketama, tri i po puta više građana se izjasnilo da most ne treba rušiti, od onih koji smatraju da treba.

Neko je u toj anketi pametno predložio da Stari most čuvamo i uredimo kao turističku atrakciju, da osmislimo sadržaje, postavimo klupe, žardinjere, biljke, restorančiće, kafiće, da ga pokrijemo. Zašto da ne? Onda bismo ga mogli koristiti i zimi, i eto lepog mesta sa pogledom na reku i za uživanje…

Srpski model demokratije

Na žalost, danas vlast u Srbiji ne uvažava ni struku ni mišljenje većine. Ne mogu da kažem da se tako ponaša samo sadašnja vlast – to nam je neslavna tradicija, a mnogo je primera koji potkrepljuju ove tvrdnje.

Danas smo svi i više nego svesni prisustva aktuelnog arogantnog čoveka, koji je predugo na vlasti i koji nam, sa svojom družinom, pravi ogromnu štetu. Njemu se pridružio i Aleksandar Šapić, predsednik opštine Novi Beograd i potencijalni kandidat za gradonačelnika Beograda, svojom ingenioznom izjavom da „to ruglo treba srušiti“. Aleksandra Vučića zasigurno nećemo zaboraviti dugo nakon što napusti političku scenu, a izgleda i da ne možemo da ga se otarasimo tako lako. On je sam, ili po savetu nekog iz okruženja, olako i proizvoljno, bez ikakve procedure, prečesto donosio brojne odluke o mnogim stručnim pitanjima. Mimo svih dugoročnih strategija i važećeg Prostornog plana Srbije, on je postavljao trase autoputeva, neusvojene i neproverene nove karte i planove, nosio ih ponosno na prezentaciju u Nemačku i Vašington, premeštao i trasirao brze pruge i za njihovo projektovanje i izgradnju tražio i dobijao pare od svojih kolega diletanata iz bogatijih država. Njegovoj ličnoj diktaturi je doprinela i Kina. Omogućeno mu je da donosi proizvoljne odluke o svemu (od rudnika do otimanja penzija) i da ih istovremeno predstavlja kao ,,vrhunac političkih dostignuća najbolje vlade Srbije ikada”.

Poruka koju kroz takvo svoje delovanje sadašnja vlast u Srbiji emituje jeste da je srpski model demokratije specifičan i podložan stalnim promenama. On podrazumeva da svako može da se bavi stvarima za koje ne poseduje stručne kompetencije. Vlast se slaže da je demokratija po definiciji poštovanje procedura i javnost istih, ali da, u slučaju potrebe, sve odredbe Ustava, zakona, podzakonskih akata i drugih propisa mogu da se zanemare, preskoče, ponište ili proizvoljno tumače.

A ako tako funkcioniše vlast u Srbiji, zašto ne bi i u Beogradu? 

Apsolutnu samovolju demonstrirali su kroz takozvani projekat ,,Beograd na vodi”. Imali su više motiva. Jedan je posledica tradicije da svaka nova vlast u Srbiji ima potrebu da nekim stvarnim ili lažnim simbolom ugradi sebe u lik ili urbanu strukturu Beograda, pa koliko košta da košta. Drugi je očekivanje da će profit od nekažnjenog otimanja biti svakako enorman, pa će se svako od njih zauvek obogatiti. Treći je vera u sopstvenu nadmoć i samopouzdanje koje su stekli brojnim nekažnjenim uzurpacijama vlasti, kršenjem procedura i nepoštovanjem zakona, pa čak i onih koje su sami doneli.

Zbog toga su ovaj projekat obeležili kršenje procedura i zakona, novi Lex Specialis kojim je omogućena kasnija ,,noć fantoma” u Savamali, nezakonita izmena urbanističkog plana, nezakoniti i besmisleni Prostorni plan područja posebne namene uređenja dela priobalja grada Beograda – područje priobalja reke Save za projekat ,,Beograd na vodi”, nezakonito poklanjanje ogromne površine dragocenog gradskog građevinskog zemljišta privatnim preduzimačima (poklonite takvo zemljište bilo kome drugom, pa da vidite kako će uspešno da zaradi i profitira), nelegalna izgradnja besprizornih arhitektonskih rugoba bez pribavljanja propisanih dozvola i, na kraju – teška rana na poznatom licu dragog grada. Da bi sve ovo nesmetano teklo bilo je neophodno eliminisati domaću pamet i znanje te ih staviti van upotrebe. Zbog toga su u urbanizam, projektovanje, izgradnju i mutne investicione poslove uveli neke čudne firme i ljude koji ne znaju ni gde su ni šta rade, ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem i pokazuju potpuni diletantizam.

I tu se, gle, zatvara krug: izgradiće neki novi most, ali srušiće stari a niko ne zna kako će taj novi izgledati i zašto se stari ruši.

Mi sada samo pratimo epilog prakse da se, po modelima družine oko njih, iz odlučivanja o pitanjima za koje je važna struka, kao i iz svih procedura, eliminišu propisi, zakoni i znanje, pa o stvarima iz sfere građevinarstva i projektovanja konačnu reč daje neko poluškolovan ili lažno školovan, samo zato što je na vlasti i govori jezikom moći.

Jezik moći ili šta nam to rade i dokle će

Šta je jezik moći i čemu služi?

Jezik je sredstvo komunikacije među ljudima, ali i spoljašnja forma mišljenja i društvenog iskustva, dinamički sistem koji se kroz vreme bogati i menja svoja značenja.

Filozofi izdvajaju tri određenja moći: moć kao puka moć, moć kao mogućnost, i moć kao nadmoć. Moć kao puka moć je neutralna u odnosu na čoveka i predstavlja sposobnost opstanka, pokretanja i razvoja. Moć kao mogućnost pre svega se odnosi na čovekove stvaralačke potencijale, jer je stvaralaštvo samo po sebi moć.

Ova treća moć se ispoljava u načinu vladanja, zapovedanja, upravljanja, prisvajanja, a podrazumeva i hijerarhiju i zavisnost.

Jezik moći je takav način komunikacije među ljudima u kojoj jedna strana, svojim prisvajanjem određene prednosti nastale kao posledica prava na vladanje, zapovedanje, upravljanje, ili visokog mesta u hijerarhiji, drugu stranu unapred stavlja u podređen položaj i zavisnost.

Jezik moći je kada stručnjak neku svoju odluku brani, obrazlaže ili objašnjava koristeći stručne termine koje obični građani ne razumeju, čime sebe stavlja u superioran položaj i unapred eliminiše mogućnost ravnopravnog dijaloga i kvalifikovane rasprave.

Taj jezik često koriste lekari, najčešće političari, vični su mu pravnici i advokati, a neretko i moje kolege, urbanisti, zakukulje i zamumulje priču o bruto gustinama, indeksima zauzetosti ili izgrađenosti, parametrima ili pokazateljima kako bi odbranili neko loše urbanističko rešenje i naveli građane da ga usvoje.

Taj jezik upotrebljava i sadašnja vlast Srbije kada u svakodnevnoj komunikaciji oko običnih životnih tema zameni teze, ili zabrinutim podanicima servira samo uopštene stavove a onda beskonačno nabraja i ponavlja izmišljene, nemerljive i neproverljive indekse razvoja, skokove dohotka, stope privrednog rasta i druge opsene.

Tek kad utihne taj jezik moći, zavladaće komunikacija i demokratija.

I tek tada ćemo imati pravnu državu u kojoj će se urbanizmom baviti urbanisti, projektovanjem arhitekte, konstrukcijom građevinci i statičari, lečenjem lekari a opsenom samo mađioničari. Planove će, nakon argumentovane diskusije, menjati ili usvajati građani, lokaciju novog mosta će s pažnjom birati tim saobraćajnih planera i urbanista, saobraćajno rešenje povezivanja novog mosta s okruženjem će predlagati inženjeri saobraćaja, sam novi most će projektovati naši inženjeri, a Stari most će urediti i za nove namene i sadržaje opremiti arhitekte, dizajneri, zaštitari, majstori turizma i magovi marketinga.

Kad će se to desiti?

O tome ćemo, valjda, odlučiti sami kad se ukaže prilika, možda već prvom sledećom prilikom.

Marin Krešić
predsednik Resornog odbora za urbanizam