Autorski

STAV: Kultura, ,,Zlatni beočug” i urušavanje

Za one koji ne znaju: ,,Kulturno-prosvetna zajednica Beograda od 1970. godine do danas dodeljuje nagradu i priznanje ,,Zlatni beočug” umetnicima, stvaraocima, naučnicima, ansamblima, organizacijama i ustanovama za trajni doprinos kulturi Beograda. Ova je nagrada priznanje koje se dodeljuje izabranima koji omogućavaju uspešniji duhovni život grada Beograda, neguju duhovne vrednosti i vrednuju naučna i kulturna dostignuća. Njeni tvorci su Vasko Popa, Radomir Stević Ras i Jevta Jevtović”.

Ne tako davno, 2015. godine smo čitali novinske naslove u neverici: pisalo je da je jedan od dobitnika ove nagrade Željko Mitrović, vlasnik Pinka, televizije koja je sve samo nije poznata po sadržajima iz kulture. Isto priznanje je 1999. godine dobio akademski slikar, Veljko Mihajlović, ali se 2015. odlučio na to da ga vrati iz moralnih razloga: nedopustivo je, kako je tada rekao, da nosilac istog bude neko ko promoviše kič i nekulturu.

Kako se Mitrovićev koncept TV Pink uopšte uklapa u rad kojim se zadužila kultura ostaje potpuno nejasno nama ,,laicima” ali je glasan u odbrani odluke žirija bio Živorad Ajdačić, obrazloživši je time što je Mitrović ,,izuzetan menadžer u kulturi”.

Juče je ,,Zlatni beočug” primio zamenik gradonačelnika Beograda, Goran Vesić. Ne možemo a da se ne zapitamo koja su njegova dostignuća u oblasti nauke ili kulture. Poznato nam je to da je u poslednje vreme u nekoliko navrata govorio kako je neophodno ubiti kosmopolitski duh Beograda (čitaj: izmeniti nazive ulica ,,Hrvatska”, ,,Zagrebačka”. Jer: „Red je da pokažemo poštovanje prema onima koji poštuju naš grad i našu zemlju, a ne da budemo mazohisti i da imamo imena ulica koja su iz sredina gde se zatire sve što podseća na srpstvo”). Kakva lavovska borba za povezivanje sa bliskim nam kulturnim krugovima! Čuven je i po zalaganju za urbanističke poduhvate koje je sama stručna javnost u mnogo navrata bezuspešno pokušavala da zaustavi.

Izborom pojedinih laureata, ugled ove nekada značajne nagrade je postao upitan.

Još je važnija šira slika – kako se doživljavaju kulturni pregaoci i po čemu se razlikuju od onih koji to nisu. Radi se o samom odnosu prema kulturi te o činjenici da je i taj domen života ispolitizovan. Biti blizak vlasti je marker koji opredeljuje kulturu od onoga što ona nije.

Ako govorimo o kontinuitetu i doprinosu, evo kratke digresije: Sekretarijat za kulturu grada Beograda (telo koje je inače odgovorno i za davanje naziva ulicama i trgovima) raspisuje konkurse za projekte kulture iz budžeta grada. Na konkursu za 2018. Srpskom književnom društvu (SKD) nije dodeljen nijedan dinar – uprskos sadržajnom programu i njegovom kontinuitetu. Žiri (čiji sastav inače nije bio poznat) zaključio je, verovatno, kako rad SKD nije od interesa za kulturu. Program na kojem su učestvovali mnogi eminentni proučavaoci književnosti i mnogi pisci nije mogao parirati organizacijama koje ne postoje ni na internetu.

Stoga, jasno je da javni interes u kulturi ne postoji. Postoji samo interes pojedinaca ili grupa.

 

Dunja Bojčić